<body> <div style="height:100px; background-color:#E6E6E6; top:0 !important; left:0; width:100%; z-index:10000; border-bottom:1px solid #ccc;"> <table width="100%" border="0" cellspacing="0" cellpadding="0"> <tr> <td width="110" align="left" valign="top"><a href="http://www.blogger.ba"><img style="border:0;padding:0;border-right:1px solid #ccc;" src="http://www.blogger.ba//images/tlogo.gif" alt="" border="0"></a></td> <td width="90" align="left" valign="top" style="padding-top:10px;"> </td> <td align="center"><iframe src="http://www.blogger.ba/banneri/bhtelecom.html" scrolling="no" frameBorder="0" style="overflow:hidden;margin-top:5px;" height="90" width="728"></iframe></td> <td width="200" align="right" style="color:#999;" valign="top"> </td> </tr> </table> </div>
08.12.2014.

Night

Trebala bih vec da budem u krevetu, da se bar malo naspavam makar jednu noc kad sam prva smjena, ali evo mene ispred lap topa, razmisljam o nekim proslim vremenima. Volim kad me neki trenutak podsjeti na to kako sam bila srecna tada. Npr. kad sam otvorila svoj prvi blog. Kad mi je brat rekao sve to i kad sam trazila prvi template na nekom blogu, pa kasnije naucila i sama da ih pravim pa... Nedostaju mi ti dani kad smo svi imali blog o nekoj poznatoj licnosti, pisali postove svakog dana, pratili jedni druge, ostavljali po stotine komentara... Valjda sam zato toliko vezana za blogger.ba, nijedan drugi domen mi nema "dusu". Mnogo toga sam i naucila zahvaljujuci bloggeru sto se tice html-a, pravljenja svega i svacega u photoshopu.. jako mi je zao sto sam zaboravila dosta toga, jer otkad sam prestala da pisem blog, prestala sam i da koristim sve to.
Imam potrebu da napisem toliko toga, da ne znam gdje je pocetak a gdje kraj. Misli su mi u rasulu, razmisljam ponekad o previse stvari i to mrzim. Onda ne mogu ni da zaspim jer.. razmisljam. Overthinking kills. A jos je njemu bio rodjendan juce pa mislim da su malo potisnuta osjecanja izasla na povrsinu iako se ja, kao neko ko sve drzi u sebi i ko ne pokazuje emocije, trudim da zakopam to sto dublje. Tako mi je sigurno gore, ali tako sam navikla. Kako "pustiti" prvog i jedinog momka? Kako on da pusti mene? Cini mi se da cemo uvijek ovako da se vrtimo u krug i malo me je strah toga. Ne znam. Voljela bih cak da on nastavi dalje, iako znam da to nije moguce i nece biti jos duze vrijeme. I iako znam da bi mene to zaboljelo iako to nikada ne bih priznala... Mislim da je najpametnije da oboje nastavimo dalje. Ali kako?

Hello
Lost in the echo


A.
Hey there beautiful stranger!
In love with fashion, photography and art. Future lawyer.


Social networkS
Follow me on:

Tumblr.